sta se ovih dana radi u kosmosu?
Vratite me u Briz, dovoljno je daleko i razlicito. Nema tamo nikog slicnog njemu ni celom nasem drustvu. Drugaciji su i kafici i klubovi i radnje. Ulice nemaju veze sa beogradskim. Ljudi su mnogo hladniji i racionalniji. S kim si takav si. Nikad nije kasno za promenu. Zato me, molim vas, vratite u Briz. :(
(#)
Uvek sam se pitala sta coveka natera da krene da bloguje. Kapiram one naucne blogove o nekim specificnim temama, ali zasto bi neko kucao besmislen blog o tome sta se desava u njegovom i zivotima oko njega. Kao da to nekoga zanima.
I onda prodjose moji ispiti u oktobarskom roku, a svi ostali i dalje uce. Niko nece sa mnom napolje da se igra. Svi pisu diplomske, jure uslove, imaju problema na poslu, ustaju u 6, rade do 6, treba da kupe ovo ili poprave ono, nemaju para, nemaju vremena jer...prosto nemaju. Bitne stvari su u pitanju. Onda posle sam ja kriva sto mislim o nekim stvarima o kojima ne treba misliti. Pa proslo je toliko vremena, bas sam nenormalna, zar ne? Treba da nadjem neku zanimaciju, eto, sa faxom sam trenutno gotova, za putovanje nema uslova, niko nema vremena za mene...pa da, stvarno, nemam kad ni da mislim o tome. To sto sam obrisala fejsbuk, msn, skajp, broj iz telefona i sve druge oblike komunikacionih sredstava ne znaci nista i onako. Onaj sto je smislio da je daleko od ociju daleko i od srca se grdno zeznuo. To sto moj mozak moze da iskonstruise ne mora da potpali nijedan kontakt, nijedna informacija. Uvek sam bila mastovita. Mada, retko kad mi je to donelo nesto dobro, uglavnom mastam o stvarima losim po moju psihu. Sta ima veze, uvek sam bila specijalna.
Sasvim spontano je ovo postao jos jedan ljigavi ljubavni prvi blog, mada to nisam htela. Nisam htela mnoge stvari koje se desavaju u poslednje vreme, a niko me nije ni pitao. Kao da to nekoga zanima.
(#)
